Skeniranje ili digitalizacija analognih slika putem optičkih senzora, predstavlja prenošenje originalnog izgleda u kopiju koja treba da ima što više ili sve karakteristike originala, i samim tim valjana za kasniju upotrebu. Slična stvar se dešava i kod 3D skeniranja, stim što je uneta i treća dimenzija. Izračunavanje i predstavljanje treće dinemzije bio je najveći problem i iz toga su proizlašla i različita rešenja i pristupi.

Jedan od pristupa je stereoskopski sistem. U pitanju su dve kamere koje osmatraju objekat sa svih strana i kombinuju različite slike, utvrđujući male razlike u rastojanjima i određujući time oblik. U kombinaciji sa tim kamerama je i projekator koji definiše na predmetu određene šare koje pomažu u preciznijem definisanju oblika.

Fotometrički pristup je sličan ali koristi jednu kameru koja uradi daleko veći broj snimaka objekta i to iz svoh mogućih uglova. Program na osnovu predpostavke da je oblik isti izračunava pozicije svih piksela i na taj način gradi skenirani model.

Tehnika siluete podrazumeva tanku lasersku liniju koje se projektuje na objekat. Dok se objekat rotira kamera hvata siluetu u svim svojim promenama i postepeno gradi model.

Medicinski skeneri takođe mogu da formiraju trodimenzionalan predmet. Slojevi koji se dobijaju magnetnom rezonancom se uz pomoć programa, za to namenjenog, transformišu u digitalni predmet. Ultra zvučni uređaji takođe mogu da posluže u tu svrhu.